Босна и Херцеговина и потписивање Конвенције 1880. године

Аутор у кратким цртама даје преглед дешавања у окупираним покрајинама Босни и Херцеговини везаним за положај православне цркве од аустроугарске окупације до потписивања Конвенције 1880. године. Државно-правна ситуација у окупираним покрајинама тражила је промјене у структури и дјеловању православне цркве. Окупационим властима посебно је сметало право цариградског патријарха да поставља митрополите и право турског султана да врши инвеституру берата. Сарадња Беча и Цариградске патријаршије није била условљена само страхом од јачања утицаја Српске православне цркве у Босни и Херцеговини, већ и заједничким интересом на сузбијању руске панславистичке политике. Закључци Конвенције били су највећи ударац за вјерску самоуправу српског народа у Босни и Херцеговини, што је изазвало жестоке протесте код српских црквено-школских општина. Конвенција није ријешила проблеме са православном црквом како су то мислили да ће се десити у врху окупационих власти у Бечу и Сарајеву, већ је само заоштрила односе са српским црквено-школским општинама који ће касније прерасти у аутономни покрет за црквено-школску аутономију.