ПРЕСЕЉАВАЊЕ СТАНОВНИШТВА КАО БЕЗБОЖНО ДЕЛО

У оквиру своје колонизационе политике, а у складу са по- требама државе, византијски цареви су пресељавали становништво из једног у други део Византије. Наравно, за житеље Царства који су били приморани да одлазе из малоазијских у европске провинције, или обра- тно, то је морала бити тешка и непопуларна мера. О таквој врсти принуде василевса Нићифора I у првој деценији IX века писао је Теофан Исповед- ник, састављач једне од најпознатијих византијских хроника. Он је мере пресељавања становништва означио као један од „десет злочина“ које је приписао цару. Међутим, у позадини оваквих оцена је Tеофанова непри- кривена нетрпељивост према Нићифору I у великој мери проистекла из цареве религијске политике, а у тесној вези и са тада актуелним питањем иконоборства. Ипак, без обзира на чињеницу да су се налазиле у служби веома оштре критике цара Нићифора I, у Теофановим речима можемо да уочимо и једну општељудску бригу и племенито старање за хиљаде име- ном непознатих Византинаца.