СУБЈЕКТИВИТЕТ, СУВЕРЕНИТЕТ, ТЕРИТОРИЈАЛИЗАЦИЈА И СУБ-ДРЖАВНИ ЕНТИТЕТИ

Завршетак Хладног рата и посљедња деценијаДвадесетог вијека учинили су видљивим низ феномена у међународнимодносима. Најважнија преиспитивања односила су се насубјективитет државе и државне идеје на начин да субјективитетдржаве не познаје искључиво суверене државе и њихову улогу каочланица међународне заједнице, већ и друге територијално-политичкеентитете који су се развијали у различитим периодима и облицима натериторији постојећих међународно признатих суверених држава.Појава нових ентитета, углавном заснованих на етно-националнимосновама, постављала је питање самоодређења и самоопредјељења иизазивала сецесионистичке процесе, унутрашње конфликте и отпорсуверених држава, али и отпор у међународном друштву држава.Непризнате државне творевине представљене најчешће општимтермином „де факто државе”, немају позицију у међународномправу и утицај на међународне политичке, у некој мјери економскеодносе и постављају питање савременог међународног поретка.Процеси настајања и функционисања ”де факто држава“карактерисали су процесе дефинисања независности и суверенитетадржаве у постсоцијалистичким државама након Хладног рата, али сепоказује све више и интензивније да су комплементиранидецентрализацији и потенцијалној фрагментацији држава Европскеуније. Фрагментација је процес у постсоцијалистичком совјетском ијугословенском простору у којима се де факто државе успостављајукао ограничено или дјелимично признате. Неке су нестајале у процесугеополитичке рекомпозиције простора, што има рефлексије и напитање признања, права и положај оних политичких ентитета којису, иако непризнати, наставили да функционишу на основама праксе имодела „веберијанске државе“. Питање које се поставља јесте какваје будућност „де факто држава“ или „држава у држави“ у погледуопстанка и у оквирима међународног поретка.