ДИПЛОМАТИЈА НДХ

Чин од 27. марта 1941. приморао је Хитлера да импровизујеполитичка решења, јер је до тада тежио привлачењу а не уништењуКраљевине Југославије. Мусолини је са своје стране реактивираоПавелића и добио потврду његових ранијих обавеза о предајиДалмације Италији. Хитлер је прихватио усташко „решење“,Италијанима је допустио да анексијом Далмације створе од Хрватанепријатеље, а Павелића је подстицао на обрачун са Србима.Исход је дугорочно водио ка хроничној слабости окупационогсистема. Италија није остварила трајну контролу над НДХ. Павелићје имао простор да користи унутаросовинске ривалитете и дабалансирањем између Рима и Берлина себи издејствује одређенуаутономију деловања – поготову у погледу радикалног решавањасрпског питања и на економском плану.Спољнополитичко-дипломатски апарат НДХ био је одразусташке структуре власти и карактера државе. Извештаји мисијаупућивани су ад-хок, уз приметно одсуство аналитике. Они су досамог краја одисали оптимизмом, уз зазор да се предоче чињенице коједржавни врх не жели да чује. Архиве не указују како су формулисанеодлуке о спољним односима НДХ: оне су вероватно доношене уПавелићевом кабинету и потом усмено саопштаване министру.Конзулати у Рајху углавном су се бавили радницима са подручја НДХ уНемачкој, при чему је вођена дискриминација против Срба којима суизадаване пропуснице без могућности повратка у Немачку. После падаИталије битно је сужен маневарски простор усташке дипломатије.Премда НДХ није била де јуре држава, она је имала атрибуте дефакто државности. Интеракција њених органа попут МВП НДХ саспољним окружењем није представљала пуку екстензију политикеИталије или Немачке. Сходно томе, носиоци усташке власти ињихови следбеници сносе и далеко већу одговорност за небројенезлочине које су на њеној територији починили, него што би био случајда је та територија НДХ била пуки објекат окупације деловаКраљевине Југославије од стране Рајха и Италије.Пример усташке дипломатије указује да без вољног саучесништваприпадника образованог грађанског слоја, који често нису билиприпадници усташког покрета, Павелићева творевина не бифункционисала чак ни у својој импровизованој форми. Парадокс“баналности зла” (Хана Арент) огледа се у чињеници да је радусташких саучесника у фраку директније доприносио опстанку НДХод рада масовних убица на терену.