КАКО БИТИ СВОЈ, А НЕ „ИЗМЕЂУ“? (Оглед о савременом српском идентитету)

Често се може чути да српски народ пролази кроз озбиљну кризуидентитета, при чему се ретко покушава прецизније одредити на штасе, заправо, мисли. Уопште, за друштвену теорију питање идентитетапостало је пре неколико десетлећа једно од најизазовнијих, а крајемосме и почетком девете деценије XX века „ушло је, и то на великаврата, у дисциплину која се бави међународним односима“ ( вид.Ивер Б. Нојман, Употребе другог. „Исток“ у формирању европскогидентитета, Београд, 2011,21). Могло би се, штавише, рећи да јепојам идентитета, по правилу непрецизно дефинисан, а неретко и дознанствене неупотребљивости неодређен, постао део моде у (пост)модерном научном и публицистичком дискурсу о стању духа многихнарода, а не само српског. Понекад се свака развојно детерминисанапромена стања духа и система престижних референтних вредностиконзервативно, а у ствари комотно, објашњава „кризом идентитета“, штоотежава реално и објективно сагледавање себе, других и света који семења, односно епистемолошки продуктивну дијалектику самоспознајеи спознаје. С друге стране, квазимондијалистичко релативизовањеособености и значаја традиционалних колективних „личности“ стварамисаону и емоционалну пометњу која погодује губљењу оријентацијеи реактивним агресијама, па и „прекорачењима нужне самоодбране“ умеђународним односима.