ПУЦАЊ(Е) СЛОБОДЕ И ОДМАЗДЕ

Стотину година воде се расправе о контексту, узро-цима и кривцима за Први свјетски рат, уз константна настојања дасе оправдају њемачки и аустријски државни и национални разлози заизбор ратне опције, а кључни дио одговорности припише српском наци-онализму. Иако су идеали ослобађања и уједињавања јужнословенскихнарода имали бројне присталице међу Хрватима, Словенцима и Бошња-цима, регионалне историографије југословенство интерпретирају каовеликосрпски концепт, у негативном контексту приказују Сарајевскиатентат и одбацују га као симбол заједничког насљеђа. У исто вријеме,српски историчари афирмишу увјерење да је уједињење јужнословен-ских народа и стварање Краљевине СХС био чин „ликвидације“ српскедржаве и потискивања српског националног интереса зарад заједнич-ке државе и покушаја стварања наднационалног идентитета, чиме јепосијана клица будућих пораза, страдања, идеолошких тумарања. Увријеме обиљежавања стогодишњице почетка Великог рата, поновоје на сцени безочно обрачунавање са ћирилицом, Видовданом, свето-сављем, српским културним и вјерским споменицима. Ни у 21. вијеку непрестаје културна и политичка дискриминација Срба у региону, посебноу Хрватској и Федерацији БиХ. Због тога, Срби на БиХ више не гле-дају као на своју државу, већ, као што тврди Милорад Екмечић, бринуо Републици Српској као „остатку остатка“ српске етничке заједницезападно од Дрине, над којом је током читавог 20. вијека вршено систе-матско уништавање и генодиц. Гаврило Принцип и припадници МладеБосне, који себе нису сматрали српским већ „србо-хрватским“, тј. ју-гословенским националистима, херојску славу имају још само у српскојколективној свијести.