ОДЈЕЦИ НИЧЕОВОГ ЗАРАТУСТРЕ У ЕПОХИ ПОСТМОДЕРНИТЕТА

У овом раду аутор свестрано разматра гносеолошко зра-чење Ничеовог списа Тако је говорио Заратустра, стављајући ту гласовитукњигу у контекст епохалних, превратничких тема овог филозофа, од воље замоћ, натчовека, преко смрти Бога, антиподне напетости између аполонскоги дионизијског бивствујућег принципа, све до вечитог враћања истог. Кри-тикујући оне антрополошко-епистемолошке интерпретације које банализујузначењску димензију овог разуђеног и неприступачног Ничеовог дела, аутортекста подастире оне аргументе којима се осветљава сасвим особен херме-неутички приступ нихилистичкој филозофији овог великог немачког мислиоца,и указује на значај његовог „певања и мишљења” за истанчаније разумевањесавремене постмодернистичке ситуације. Унутар глобално доминантних иде-ологија, закључно са либерално-демократском и неолибералном, находи се он-толошка одлука о културалном и персоналном избору маскирајуће бивственестратегије бекства од коначности. Ничеова антиципација је, према ауторо-вој експланацији, досегла до самог актуелног тренутка у којем је, захваљујућитехнолошкој, превасходно медијској и информативној еволуцији, аутономникапацитет производа првобитно намењених тоталном смењивању аутен-тичног онтолошког амбијента, остао такав да сâм постаје надзорно акти-ван према људским корисницима. Постмодерни реалитет се – посматран изперспективе Ничеових увида из књиге Тако је говорио Заратустра – изметнуоу управну инстанцу, утолико што човек већ постаје потпуно завистан од ње-говог одржавања, што је дошао до тачке напуштања себе самог.