СУДБИНСКИ АНТАГОНИЗМИ И ТЕЖЊА КА ЈЕДИНСТВУ МОДЕРНЕ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ

У издању Института за књижевност и уметност у Београду изашлаје књига Драгана Хамовића Пут ка усправној земљи, збирка ау-торових огледа о српској поезији и поетици, концентрисана напериод од зачетка XX вијека, дакле од почетака модерне српске књи-жевности, до савременог српског пјевања и мишљења о поезији. Сам под-наслов, уосталом, погађа у срж проблематике обликујући најинспира-тивније питање модерног српског пјевања, наиме динамизам културнесамосвијести савремене српске поезије. Тако су се као јунаци ове Хамови-ћеве књиге нашли – између осталих, за општи контекст неизоставни –Јован Дучић, Јован Скерлић, Милош Црњански, Растко Петровић, Мом-чило Настасијевић, Станислав Винавер, Милан Дединац, Скендер Куле-новић, Зоран Мишић, Оскар Давичо, Васко Попа, Бранко В. Радичевић,Бранко Миљковић, Миодраг Павловић, Иван В. Лалић, Јован Христић,Борислав Радовић, Љубомир Симовић, Матија Бећковић, Рајко ПетровНого и Милосав Тешић. Многи од њих (а ово се, логично је, нарочитоодноси на авангардисте) представљени су и као пјесници и као поетича-ри – аутореференцијалност је (и у оквиру ње случајеви поетичких пре-думишљаја) испитана као посебан и пажње вриједан феномен.