АКТИВНО УЧЕЊЕ – ПАРАДИГМА САВРЕМЕНОГ ОБРАЗОВАЊА И НАСТАВЕ

Нова педагошка парадигма/парадигме још увијек није теоријски нису теоријски осмишљене нити су савремени педагози сагласни око њихових терминолошких рјешења и појмовних одређења. У педагошкој литератури постоји већи број могућих рјешења, међу којима посебно интересовање изазива активно учење као нова парадигма савременог образовања и наставе. Активно учење се схвата и тумачи као супротност пасивном учењу, посебна теорија учења, наставна стратегија и метода учења. Већи број аутора активном учењу придаје и карактер суштинског учења за које је конституисана и нова таксономија (L. D. Fink) са шест категорија (темељно знање, примјена, интеграција, људска димензија, брига, учити како учити). За педагошку науку посебно су значајни односи између традиционалне парадигме (пасивно учење, предавачко-приказивачка настава) и нове педагошке парадигме (активно учење). Односи између парадигми представљају се (Bonwel i Sutherland) помоћу континуумских приказа заједничких одредница обје парадигме (континуум сложености задатака; континуум наставних циљева; континуум разредне интеракције; континуум ученичког искуства). У основи педагошких перспектива (дигитално учење, нетгенерација) налази се и замјена традиционалне новом парадигмом, „рволуционарним“ (Т. Кун) или „еволутивним“ (К. Попер) приступом.