СВЈЕДОЧЕЊЕ КАО МЕТОД КУЛТУРЕ

Културни и историјски споменици кроз вијекове свједоче да су Срби у континуитету од времена Светог краља Јована Владимира градили храмове, преписивали свете богослужбене књиге, писали житија својих краљева и архиепископа, пазили и чували гробове предака, и у сеобама бринули за светињу српске жртве преносећи свете мошти својих владара и мученика, као што и данас празнују успомену на свете личности и дога-ђаје. У овом раду бавимо се оним садржајима српске културе у којима је садржан изворни српски културни образац, како бисмо дошли до једног могућег одговора – шта се налази у основи за утемељење једне српске кул-туре памћења. Главно подручје истраживања је српска књижевност која се од првих оригиналних дјела Саве Немањића заснива на хришћанском об-расцу. Од тог времена српско културно памћење неодвојиво је од памћења у Христу, Богу и Светим мученицима. Одатле се чини да српска култура вреднује оно памћење које „с кољена на кољено“ проноси смисао Свето-савља и Косовског завјета. Свеукупни српски културни и духовни простор озрачен је Светосављем, па би се зато светосавским културним памћењем на почетку 21. вијека могли расвијетлити болни и трауматични догађаји из прошлости, а посебно они из прошлог вијека, као што су страдање Срба у Првом свјетском рату, геноцид над Србима у Другом свјетском рату, етни-чко чишћење Книнске крајине и Славоније, као и погром на Косову и Ме-тохији и друге колективне трауме. Такво памћење је предуслов да се разу-мију кључни догађаји у историји, јер је једино тако могуће разумјети про-шлост и истовремено дух савремености одмјеравати духом вјечности.