ТЕОРИЈА И ПРАКСА СРПСКЕ РЕГИОНАЛНЕ ГЕОГРАФИЈЕ

Темеље српској географији, укључујући и регионалну, поставио је Јован Цвијић. Иако под снажнимутицајем њемачке и француске географске школе и главних праваца које су те школе продуковале и оставиледубоког трага у њеном развоју током друге половине деветнаестог и прве половине двадесетог вијека, Цвијићје изградио сопствени правац у географској науци, који је нашао пуног смисла у његовим монументалнимдјелима посвећеним Балканском полуострву. У ствари, ријеч је о доминантно антропогеографским студијамарегионалногеографског карактера, у којима се регионална индивидуалност доводи у везу са међусобним утицајемприродне средине, човјека и историјског процеса. Овакав приступ регионалној индивидуалности био је основконцепцији српске регионалне географије, коју су наставили бројни Цвијићеви ученици и њихови насљедници.Савремена стремљења у географској науци, како у Европи тако и свијету, па и у оквиру српске географије, у први планстављају практична питања посвећена реалном животу: економском и социјалном развоју, регионалном развоју ирегионалном планирању, вредновању и очувању животне средине и сл. Овакав приступ географији остварио јеснажан утицај на концепт савремене српске регионалне географије, те на методологију регионалногеографскихистраживања. Управо, различити приступи географском простору, његовом проучавању, вредновању, условнојдиференцијацији и сл. осмишљавају позицију регионалне географије у систему географских наука. На сцени јеи приступ који географски регионализам у форми организације географског простора дефинише као предметсавремених регионалногеографских истраживања.