НАЧЕЛО КРИВИЦЕ И ОДГОВОРНОСТ САУЧЕСНИКА

У раду се разматрају домети начела кривице у односу на одговорност саучесника. Са аспекта тог начела, преиспитују се и посебна правила о одговорности саучесника. Иако саучесништво под-разумева одређене специфичности, начело кривице и овде мора да дође до пуног изражаја. Сваки учесник одговара за сопствени допринос у границама своје кривице. Данас скоро општеприхваћена теорија (огра-ничене) акцесорности саучесништва не води, сама по себи, одсту-пањима од начела кривице. То што је постојање саучесништва и њихова одговорност условљена постојањем дела извршиоца у коме су и они учествовали, не значи да они одговарају за туђе дело. Реч је о томе да сам појам саучесништва подразумева да је извршено противправно дело које је у закону предвиђено као кривично дело. Да ли ће саучесници одговарати за свој допринос таквом делу, зависи од њихове кривице. Она одређује границе њихове одговорности. Правило о томе да је кривица учесника непреносива код ограничене акцесорности потврђује да је она индивидуална. Може да одговара само онај учесник код кога она постоји и то само у односу на оно дело које је њоме обухваћено. Ограничена акцесорност омогућуje да одговарају учесници који су предузели радњу саучесништва поступајући са умишљајем (код саизвршилаштва и из нехата) и онда када је извршилац остварио само објективне елементе кривичног дела, тј. који није нужно поступао са кривицом. Домети ограничене акцесорности у српском кривичном праву су много шири него у оним кривичноправним системима у којима умишљај није обухваћен појмом кривице, већ улази у биће кривичног дела као његово субјективно обележје. Зато, нема потребе да се саучесник (подстрекач) који је са умишљајем навео извршиоца да поступајући без кривице оствари објективне елементе кривичног дела прогласи (посредним) извршиоцем. Са аспекта теме овог рада, увођење конструкције посредног изврши-лаштва не би нужно допринело доследнијем остваривању начела кри-вице у области саучесништва. Анализирајући одредбе о посебним правилима о одговорности саучесника у Кривичном законику Србије и Кривичном закону Републике Српске у раду се долази до закључка да су оне у складу са начелом кривице. У неким страним законодавствима то није увек случај. Тако, указује се на решење које постоји у италијанском кривичном праву према коме је за одговорност свих учесника довољно да се неко кривично дело објективно може повезати са њима, независно од њиховог уми-шљаја па и нехата.