ЗАИНТЕРЕСОВАНО ЛИЦЕ КАО СТРАНКА У УПРАВНОМ ПОСТУПКУ

Када се говори о странци у управном поступку обично семисли на директну (активну или пасивну странку). Заинтересовано лицеили индиректнна странка се ријеђе спомиње, иако је дефиницијом странкесадржаној у важећем Закону о општем управном поступку и она обухваће-на и по свом процесном статусу и правима којa има стављена у скоро истураван са главном странком. Да би неко лице било странка у поступку нуж-но је да посједује страначку способност, процесну способност и страначку(стварну) легитимацију. Страначка и процесна способност су апстрактнекатегорије које се доводе у везу са конкретним лицима и конкретним управ-ним предметима. У погледу њиховог утврђивања углавном се не јављају ни-какве потешкоће. Страначка легитимација је такође круцијална процеснапретпоставка, али је по својој природи више материјалноправног карак-тера. Управо због тога, приликом утвђивања ове претпоставке често се„запне“ у поступку, нарочито када се ради о заинтересованим лицима, пасе некада о њој одлучи тек рјешавањем главне ствари. У овом раду, поку-шаће се одговорити на сљедећа питања – како се законима наше и другихдржава одређују заинтересована лица у појединим управним областима икакве све посљедице из тога могу настати; који начин поступања би сетребао примијењивати у пракси приликом одлучивања о захтјеву неког лицаза признавањем статуса индиректне странке и, у вези са тим, да ли је до-маћи правни режим довољан оквир за регулисање позиције и процесних праватог лица или га је неопходно допунити одредбама које ће укупност питањакоја тангирају индиректну странку конкретније и детаљније уређивати.