Молитва анамнезе у неким западним анафорама

Евхаристијски опит Цркве Божије посведочен је свеукупним литургијским предањем, а пре свега свештеним и свесавршеним спомињањем. Евхаристијско спомињање није ништа друго до пројава Царства Божијега, које се доживљава као вечна садашњост у којој је присутна прошлост и будућност. Под силним дејством овог доживљаја свеукупно оваплоћено богословље, тј. Литургија, може се схватити као велико спомињање (анамнеза) које у себе укључује благодарење, приношење и сам призив Духа Истине. Отуда у свим литургијским типовима свештено спомињање заузима централно место јер верно сведочи о великој тајни побожности у коју се несебично погружавамо и исту предокушамо на неисказан начин. Стога се увек и изнова јавља жеђ и потреба да се и сами нађемо на благодатном простору јерургијског спомињања богословствујући о њему у светлости онога што је било, што бива и што ће по обећању Божијем бити. Осећајући ту жеђ за оваполоћеним богословљем које се јасно открива у евхаристијском тајнодејству, аутор се у раду бави местом и богословским садржајем молитве анамнезе у најдревнијој Иполитовој анафори и појединим западним литургијама. На тај начин се преко молитве анамнезе даје могућност правилног сагледавања развоја и свих осталих, условно речено, елемената молитве анафоре који чине јединствену целину.