Харитативна делатност у савременом црквеном животу

Пажљивим увидом у савремени црквени живот уочићемо мноштво недостатака и сужавања. Дошло је до иступања из богослужбене пуноће у службеничке односе са јасним показатељима парцијалности. Саборност је потиснута и црквена пуноћа се своди на пароха и парохију без јасног разумевања улоге епископа као „првог у служењу“. То даље производи нове последице, од којих је најтежа иступање парохијске заједнице из литургијске пуноће. Парохија је углавном сведена на списак свечара који се за своје „верске потребе“ обраћају пароху који није препознат као предстојатељ литургијског сабрања. Он је вршилац обреда које „обавља на захтев својих парохијана“. Дошло је до недопустивог удаљавања које даље проузрокује несагледиве последице и спутава узрастање у вери. Тако се губи осећај за заједничење и долази до недостатка састрадалне љубави, речено језиком вере; или солидарности, речено језиком савременог човека. То је стање у коме су „охладнела“ многа срца, тако да се опет понавља стање које критикује Апостол Павле, замерајући савременицима што „један гладује а други се опија“ (1.Кор.11:21). Он у даљем тексту исте своје посланице поставља императив вере: „Да не буде раздора у телу, него да се удови подједнако брину један за другога“ (1.Кор.12:25). Знајући све ово можемо и морамо да све савремене проблеме црквеног живота промишљамо у здравом контексту самоодречне љубави, јер само на тај начин постајемо „со земљи... светлост свету“ (Мт.5:13-14). Сваки покушај површног осуђивања других представља нову странпутицу; право решење проблема могуће је само онда кад се у први план стави други и његова потреба. Само онда кад хришћани све ово успешно разреше у себи и међу собом, могуће је успостављање здраве црквене пуноће. Због тога је неопходно тражити добре примере из прошлости уз стални покушај да та добра искуства буду остварена овде и сада. Свако изговарање ранијим пропустима и промашајима показује неспремност да се живи у духу јеванђелске састрадалне љубави. Веома је важно да се у свему овоме успостави стваралачка динамика која надилази следбенички пасивизам, који је подједнако неделатан и као пасивно дивљење и као изговарање за сопствено нестваралаштво. Здрава црквеност подразумева безусловну доброделатност без очекивања награда, похвала и узвраћања.