ОРГАНИЗОВАНИ КРИМИНАЛИТЕТ: ЗЛОЧИН VS НОРМА

Организовани криминалитет постао је ‘’популарна’’тема, коју данас подједнако користе новинари, политичари, научници,али и практичари (судије, тужиоци, полицијски службеници). Докједни сензационалистички ‘’разоткривају’’ ‘’мафије’’ и криминалнеактивности, други се ‘’заклињу’’ у ‘’борбу’’ против тог ‘’друштвеногзла’’, а трећи некритички прихватају једно или друго становиште и‘’објашњавају’’ ову појаву. Због тога и не чуде контроверзе и интригекоје прате ову појаву, па чак поједностављено и банализовано схватањеовог, и те како друштвено опасног, криминалног феномена. Заправо,одсуство објективног научног приступа детерминише наше ’’знање’’о организованом криминалитету, које се креће од устаљеног мита истереотипа, до преувеличавања и претјеривања. Такав приступ итекакоусловљава (не)разумијевање организованог криминалитета, његовеетиолошке и феноменолошке димензије, што је у директној повезаностиса инкриминисањем наведених понашања као кривичних дјела. Тозначи да се кривичноправна реакција на организовани криминалитетможе сматрати условљеном схватањем овог феномена јер само на тајначин може се дефинисати правна садржина тог феномена. Најбољипримјер јесу инкриминације понашања које сматрамо организованимкриминалитетом, које су и даље нејасне, непрецизне, неусклађене,таутолошки одређене, што свакако отежава супротстављање овомкриминалном феномену. Дакле, с једне стране имамо ‘’масовну’’ употребутермина организовани криминалитет (организовани криминал,мафија, подземље), док с друге стране имамо дефицит објективнихзнања и јасне, прецизне, усклађене норме. Како би се избјегли наведенипроблеми, потребно је организовани криминалитет схватати каозлочин у правном смислу (кршење норми кривичног права), а његовуинкриминацију одредити на такав начин који ће омогућити исправнупримјену на конкретне случајеве.