ПОЗДРАВНИ ГОВОР НА ОТВАРАЊУ 57. СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА

Српско позориште дели судбину европског. Оно се налази измеђунеког “пост” и неког “нео”, између прошлости која ће бити будућности будућности која се већ десила, али под неким другим именом.Стална је и панична потрага за новим формама, дефиницијама,концептима; страх од “губитка корака”, потонућа у конзервативно,у догматско, у језиво “passe”, у пакао анахронизма, свакако имакорена у нашој културној историји као, уосталом, свим културнимисторијама свих малих народа. Међутим, ако нас је нечему научилаисторија позоришта, то је да она пулсира у правилним размацимака драми и од драме. Данашњи конзервативци сутра ће бити пре-тече, а авангарда оптужена за искључивост. Упркос свим промена-ма, уверен сам да смо се овде сакупили из истих разлога, као и пе-десет шест пута раније, као и преткодних 2600 година: да гледамопричу, будемо омађијани илузијом, стрепимо за ликове, осетимострах и сажаљење и лепоту чак и у ружном.