Утицај урбанистичког планирања на урбани развој градова у Босни и Херцеговини од 1945. до данас (студија случаја Бањалуке)

Урбанистичко планирање на простору Босне и Херцеговине остварује значајан утицај на урбани развој градова од завршетка Другог свјетског рата, па све до данашњег времена. У периоду социјализма планирање градова је било механизам за просторно креирање државних програма развоја, чија реализација је зависила искључиво од политичке и економске моћи државе и њених експонената. Повишен степен реализације планова утицао је да однос планирања и карактера урбане форме буде све очигледнији. Експертски орјентисано, просторно‐физички детерминисано, у периоду осамдесетих година ХХ вијека планирање је снажно детерминисало урбану планиметрију, стварало просторне услове за нове градске функције и јасно дефинисало просторне релације, урбане репере и карактер физичке структуре. У периоду транзиције урбанистичко планирање се ослања на тржишне критерије који теже ка повећању ефикасности коришћења градског грађевинског земљишта, као једном од основних приступа урбаној обнови. Либерализација друштвених односа, партиципација, денационализација градског грађевинског земљишта, приватизација државног капитала и глобализација неки су од многобројних процеса који утичу на нови приступ урбанистичком планирању које, на другачији, мање директан начин, још увијек представља битан утицајни фактор на урбану трансформацију.