Значај и могућности вођења аутономне индустријске политике у контексту европских интеграција

Након дугог периода у којем је било у својеврсном научном егзилу, питање индустријске политике се поново нашло у центру интересовања како академске, тако и укупне јавнoсти. Посљедња криза, због природе узрока који су до ње довели, у развијеним земљама очистила је пут за повратак концепту индустријске политике, битно промјенивши оптику посматрања ефективности њене примјене у подстицању привредног раста. Паралелно са овим процесом у развијеним земљама, земље у развоју, нарочито оне са неуспјешно спроведеном транзицијом, суочиле су се са потребом промјене постојећих модела раста. Модел заснован на потрошњи и увозу исцрпио је своје потенцијале и из угла његовог утицаја на текућа економска кретања, док је у дужем временском хоризонту постала више него очигледна његова неодрживост. Афирмација новог модела који би био заснован на инвестицијама и извозу претпоставља нужни процес реиндустријализације. У том смислу се отвара дилема: у ком облику и на који начин примијенити индустријску политику која би се ефектуирала кроз обнову производне основе.