Kritička dopuna Radbruhove teorije o moralnoj odgovornosti sudstva

Pod uticajem političko-istorijskog konteksta u periodu neposredno pre i tokom II svetskog rata – Gustav Radbruh je nakon rata postulirao formulu nepodnošljivosti i formulu poricanja. Kroz formule Radbruh je predočio svoju tezu da sudija ne bi trebalo da primeni pravo koje je izrazito moralno nepodnošljivo, što znači da krši načelo jednakosti, koje je ujedno srž pravde. Problem sa takvim ovlašćenjem sudije se neumitno nameće kroz pitanje subjektivnosti pojedinačne procene, jer se pravda procenjuje u odnosu na neke vrednosti, što je čini relativnom. Taj zahtev pravde nam ne govori koga treba smatrati jednakim. U ovom radu biće pokušano da se pronađe rešenje kojim bi se pravna sigurnost najmanje ugrozila moralnim relativizmom i to polazeći od Kelzenovog i Rolsovog razmatranja pravde, kao i od pretpostavke da je cilj prava da služi pojedincima zajednice koju reguliše. Biće preispitano da li je konzistentnije modifikovati Radbruhovu ideju i demokratski utemeljiti jedno nezavisno telo sa nadzakonskim ovlašćenjem.