Razbojništvo u Dušanovom zakoniku

Dušanov zakonik iz 1349. godine sadrži samo jednu odredbu o razbojništvu, jer je ovo krivično delo regulisala Skraćena sintagma Matije Vlastara, pa je zakonodavac smatrao da nije potrebno propisivanje novih odredbi. Ipak, u dopunama iz 1354. posvećena je velika pažnja borbi protiv razbojnika i lopova. Razbojnici uhvaćeni na delu su kažnjavani smrću, a oni koji nisu uhvaćeni na delu globom. U slučaju nedostatka dokaza, bio je predviđen poseban oblik božjeg suda, pravdanje železom. Selo je bilo kolektivno odgovorno u slučaju skrivanja razbojnika, u slučaju nanošenja štete putniku usled neizvršenja dužnosti čuvanja puteva i u slučaju krađe carevih svinja. Predviđena je dužnost vođenja opšte istrage za gospodara, upravnika vlastelinstava i starešine, a oni bi bili kažnjavani kao razbojnici u slučaju nemara i neizvršavanja te obaveze. Uvedeno je više odredaba za zaštitu trgovaca i putnika od razbojnika i lopova (pravo na prenoćište putnika u selu i odgovornost upravitelja, gospodara, sela i vladara za nastalu štetu, obaveza kefalija da postave stražu na putevima). Rad pokušava da objasni faktore koji su uticali na težinu kažnjavanja za razbojništvo; konkretno, uticaj vizantijskog prava, prihvatanje hrišćanstva (bol predstavlja mogućnost da se učinilac iskupi za svoje grehove), i generalno-preventivnu svrhu kazne.