Rousseau’s Natural Pedagogy

Rad razmatra Rousseauovo romantičarsko okretanje prirodi u epohi razuma. Kada su gotovo svi relevantni francuski prosvjetitelji (Voltaire, Diderot, d'Alembert, Montesquieu i dr.) smisao izgradnje modernoga čovjeka vidjeli u odgoju putem racionalizma, Rousseau je upozoravao da je priroda prvi učitelj od kojeg dijete, a onda i građanin, treba učiti. Znanosti i umjetnosti zbog svoje kompetitivne naravi iskvarile su prirodnoga dovjeka, kojemu je priroda dala ljubav prema sebi i milosrđe prema drugome, vrijednosti koje ekonomski kompetitivni racionalizam stavlja u drugi plan. Cilj je izlaganja afirmirati Rousseauov koncept »Druge prirode« koji afirmira harmoniju društva temeljenu na prirodnom poretku. Rousseauva »prirodna pedagogija« zastupljena je kroz čitavu njegovu filozofiju, od filozofije umjetnosti (Discours sur les sciences et les arts; Julie ou la Nouvelle Héloïse; Lettre sur les spectacles) i filozofije odgoja (Émile ou de l’éducation; Les Rêveries du promeneur solitaire) preko filozofije politike (Du contrat social) i filozofije ekonomije (Discours sur l’origine et les fondements de l’inégalité parmi les hommes; Économie politique) do metafizike (Profession de foi du vicaire savoyard). U svim navedenim djelima zrcali se Rousseauov pokušaj da preko prirodnih načela odgoji modernoga čovjeka i njegovo društvo. U biti njegove filozofije jasno se može uočiti pogrešan stav mnogih interpreta kako je Rousseau stvorio pretpostavke Francuskoj revoluciji. Naprotiv, Rousseau je filozof prirode, kako stoji i na njegovu nadgrobnom epitafu u Panthéonu. On je odgajao pojedinca koji neće biti »čovjek revolucije« jer u sebi sadrži dovoljno ljubavi prema sebi i drugome da bi zadavao udarce pojedincu i društvu. Iz Rousseauove se filozofije, stoga, ne može izvesti pledoaje za revoluciju.