Serbian Church Chant as Intangible Cultural Heritage – Preliminary View from Interdisciplinary Perspective

Српско народно црквено појање представља традиционално литургијско појање Српске православне цркве с основама у грчкој средњовековној музичкој традицији и српском народном певању. Утврђено je највероватније током 18. и почетком 19. века. У овом периоду неговано је на наслеђеним основама, посебно у фрушкогорским манастирима и богословским и световним школама на подручју Карловачке митрополије. Деценијама је преношено искључиво усменим путем. Нотни и звучни записи ове појачке праксе, како они из 19. и с почетка 20. века, тако и новији, сведочанство су живе музичке традиције у оквиру Српске православне цркве, до данас сачуване у препознатљивим варијантама. Ослањајући се на опште дефиниције нематеријалног културног наслеђа као живог, динамичног и виталног наслеђа и облика националне имовине, те на препознавање истог у усменој традицији, језику, песмама, некомпонованој традиционалној музици, у овом раду ћемо указати на значај српске црквене музике као облика нематеријалног културног наслеђа. Посебно упориште проналазимо у чињеницама да примери из целог света потврђују значајан статус религијске музике на Унесковој (Репрезентативној) листи нематеријалног наслеђа човечанства, као и да се на Листи елемената нематеријалног културног наслеђа Републике Србије налазе различити примери традиционалних световних музичких пракси. Указујући на значај српског црквеног појања као сегмента српског културног и духовног идентитета, истаћи ћемо не само „етнички“, већ и глобални карактер ове црквено-музичке традиције.