SLUŠNO OPAŽANJE PROSTORA – TAČNOST LOKALIZACIJE DALJINE I PRAVCA EMITOVANJA ZVUKA KOD SLEPIH I OSOBA NORMALNOG VIDA

Opažanje prostora se vrši na osnovu sinteze informacija koje dolaze iz više čula. Slepi se pri opažanju prostora najviše oslanjaju na informacije dobijene čulom sluha i dodira. Cilj ovog rada je ispitivanje razlika u prostornoj lokalizaciji zvuka između slepih i osoba koje vide, pod pretpostavkom da će slepi pokazati veću preciznost lokalizacije zbog učestalijeg oslanjanja na čulo sluha. U istraživanju je učestvovalo 15 slepih i 15 ispitanika normalnog vida. Ispitanicima je puštan zvuk u 3 serije sa 10 različitih pozicija dobijenih kombinacijom dve udaljenosti (1 m i 3 m) i pet pravaca (pravo ispred ispitanika, 15° i 30° levo i desno). Zadatak ispitanika je bio da, pošto čuju zvuk, kažu da li se on čuje sa udaljenosti koja je bliže ili dalje i da li je pravo, levo ili desno od njih. Analize su pokazale da tačnost procene daljine stimulusa zavisi od daljine stimulusa, i to tako da, što je stimulus dalji, ispitanici su sigurniji da je on dalji. Tačnost procene pravca stimulusa zavisi od pravca njegovog izvora, i to tako da, što je stimulus ekstremnije postavljen u odnosu na posmatrača ispitanici su sigurniji gde je on. Međutim, tačnost procene pravca zavisi i od toga da li je ispitanik slep ili ne i to tako da slepi ispitanici bolje lokalizuju pravac izvora zvuka. Dakle, između slepih i ispitanika normalnog vida postoje delimične razlike u tačnosti lokalizacije izvora zvuka, što govori da postoje osnove za tvrdnju da se kod slepih ispitanika osetljivost čula sluha povećava.