УПОТРЕБА КЊИЖЕВНОГ ТЕКСТА У НАСТАВИ (СРПСКОГ КАО СТРАНОГ) ЈЕЗИКА

У оквиру наставе страног језика важно место има повезивање садржаја из језика и књижевности, тачније употреба књижевних текстова на часовима намењеним усвајању језичких јединица. Како би се откриле пожељне особине књижевног текста за потребе наставе српског језика као страног и најбољи начини његове примене, најпре ће се представити ранија разматрања у вези са овом темом и захтеви које прописује Заједнички европски оквир за живе језике[1], а затим дати предлози текстова и њихове обраде на различитим нивоима учења.   [1] Документ Савета Европе познат под називом Заједнички европски референтни оквир за живе језике (енг. Common European framework of Reference for Languages) чини данас заједничку базу за израду програма, уџбеника и проверу знања у настави страних језика у Европи. У њему се објашњава како се учи страни језик за потребе комуникације, указује на значај културног контекста у учењу страних језика и дефинишу нивои компетенције (А1, А2, Б1, Б2, Ц1, Ц2) који омогућавају праћење постигнућа у учењу у различитим фазама живота појединаца на исти начин у целој Европи. Као радна верзија постојао је 1995. године, а 1997. Савет Европе га је званично усвојио и објавио на интернету. Верзија на енглеском и француском појавила се 2001, а године 2003. превод на српски језик објавило је Министарство просвјете и науке Републике Црне Горе (Ђоровић 2011: 822).