Животиње у српској поезији друге половине ХХ века

Током друге половине двадесетог века, за разлику од неких ранијих периода, доминира тежња да се животиње у српској поезији представе у „модусу нове дословности“, односно да се ослика њихова реална егзистенција. Овај приступ започео је половином века Васко Попа својим знаменитим циклусом „Списак“. Након њега бројни српски песници наставили су у том смеру. Александар Ристовић је тако у својој поезији створио раскошан бестијаријум, у коме је највише пажње посвећивао сићушним и наизглед неважним животињским врстама. У свом опусу он је истицао и заједничку биолошку основу и једнаку вредност људи и животиња. У делу аутора исте генерације Борислава Радовића, међутим, наилазимо на носталгију савременог урбаног човека за животињским светом. У генерацији песника који су се на српској песничкој сцени афирмисали током седамдесетих година једна од значајних тематских преокупација јесте и животињски свет. Из ове песничке генерације указали смо на стихове Петра Цветковића, који је представио сву сложеност сусрета животињског са људским и Ибрахима Хаџића, који врло често животиње о којима пева хуманизује.