СЛАБОСТ ПРОСТОРНОГ ПЛАНИРАЊА У СРБИЈИ НА ПРИМЕРУ ПЛАНИРАЊА ПРОСТОРНОГ РАЗВОЈА ПОГРАНИЧНЕ ЗОНЕ ПРЕМА БУГАРСКОЈ

Несигурност је једина ствар на коју се данас може рачунати у Србији. Утисак је да су транзиција којој се не види крај и доминирајући неолиберални концепт у економској и социјалној сфери буквално притерали систем просторног планирања уза зид. Штавише, са становишта планера готово да ништа није јасно: ко су главни учесници у планирању, ко доноси одлуке, која су правила игре па чак и где су границе игралишта. Просторно планирање је, додуше, увек представљало један облик прорачунатог ризика, али данас и овде је оно прост и чист ризик. Ситуација је критична на свим нивоима планирања, од националног, преко регионалног до локалног. Садашња пракса планирања у Србији је планер-центрична, у смислу да готово искључиво планери идентификују проблеме у простору и нуде алтернативе за њихово решавање. Премало је места остављено за другачије интересе и идеје, међусектоску координацију и синхронизацију партнерства између јавног и приватног сектора. Консеквентно, премало је места остављено за грађане, интресне групе и организације да у процесу планирања учествују, теда учествују и у процесу планске имплементације. Добар пример аутистичности система планирања у Србији је планирање пограничне зоне према Бугарској. У овом раду су приказани социјални и економски оквир у коме планирање у Србији данас делује скупа са проблемима који су се могли идентификовати унутар струке, пластично илустровани на поменутој студији случаја. Поред овог, у раду се пледира за увођење неопходних промена које би систем просторног планирања учиниле ефикаснијим.