Characteristics of immune response in urosepsis

Termin sepsa odnosi se na klinicki odgovor organizama na prisustvo infekcije. Posto je ocito da slican, ili cak identican odgovor može nastati i u odsustvu infekcije, uveden je termin sindrom sistemskog inflamatornog odgovora (SIRS), bez obzira na uzrok. Uzroci SIRS-a mogu biti infektivni agensi, kao i neinfektivni koji obuhvataju traumu tkiva, pankreatitis, opekotine, ishemiju, hemoragicki sok, ostecenje tkiva izazvano imunskim mehanizmima, egzogenom primenom medijatora inflamacije (npr. citokina). Najcesca komplikacija SIRS-a je razvoj disfunkcije organskih sistema. Tako mogu nastati: sindrom respiratornog distresa odraslih (ARDS), sok, renalna i hepaticka insuficijencija, kao i sindrom multiple organske disfunkcije (MODS). MODS predstavlja dinamican proces razvoja poremecaja funkcije organa kod kriticno obolelih, koji ima faznu evoluciju. Na Internacionalnoj konferenciji o definicijama sepse koja je održana 2001. godine doslo se do zakljucka da su sadasnji koncepti sepse i njenih komplikacija korisni za klinicare i istraživace, ali ne omogucavaju precizno utvrđivanje prirode odgovora organizma na infekciju. Dijagnosticki kriterijumi SIRS-a su previse senzitivni i nespecificni. Tada je predložen PIRO, koncept ciji se akronim sastoji od sledecih elemenata: P – predispozicija, I – insult (infekcija, trauma), R – response, odgovor organizma (medijatori inflamacije) i O – organ dysfunction, disfunkcija organa koja cini MODS . Uprkos savremenim metodama lecenja kriticno obolelih, incidencija teske sepse u SAD se povecala na 300 /100 000 bolesnika. Mortalitet od teskog oblika sepse se prakticno izjednacio sa mortalitetom od akutnog infarkta miokarda (oko 215 000 smrtnih slucajeva godisnje). Imunoinflamatorni odgovor je od sustinskog znacaja za povoljan ishod insulta, ali se može dogoditi da svojim nekontrolisanim tokom i razvojem prouzrokuje ostecenje organizma. Sinergija i interakcija komponenata imunskog sistema diktiraju imunostimulaciju ili imunosupresiju. Anergija, jedan od fundamentalnih mehanizama endogene imunske supresije, rezultat je dejstva dva entiteta imunskog mehanizma koji su pogubna posledica teske traume: sistemske, nediskriminantne, ekscesivne inflamacije celog organizma sa jedne strane i paralize celularne imunske funkcije sa druge strane. Danas se zna da su određeni delovi imunskog sistema stimulisani, dok su drugi suprimirani u kompleksnom nizu događaja koji jos uvek nije sasvim razjasnjen. Nakon dejstva insulta (infekcije), imunoinflamatorni sistem može postati hiperaktivan. Endotelne i epitelne celije, kao i neutrofili, makrofage i limfociti proizvode snažne proinflamatorne citokine: tumor nekrozis faktor-α (TNF-α), interleukine (IL-1 i 8), interferon-γ (IFN-γ). Istovremeno, veoma je izražena sinteza proteina akutne faze i aktivacija sistema komplementa, sto dovodi do produkcije C5a, koji pojacava produkciju citokina. Aktivisana kaskada koagulacije cesto rezultuje diseminovanom intravaskularnom koagulopatijom. Fagociti reaguju na mnoge od ovih medijatora oslobađanjem granularnih enzima i sintezom reaktivnih kiseonicnih metabolita, koji su kljucni za ubijanje bakterija, ali takođe izazivaju i ostecenje tkiva .