Deficiti tekuceg bilansa u bogatim zemljama

Tokom poslednjih 20 godina, neravnoteže tekuceg bilansa bogatih zemalja su se neprestano povecavale. Iako deficit tekuceg bilansa SAD dominira brojevima i vestima, i druge zemlje, posebno u okviru evrozone, takođe beleže veliki deficit. Deficiti ovih zemalja se razlikuju od deficita latinoamerickih zemalja sa pocetka osamdesetih godina ili meksickog deficita sa pocetka devedesetih godina. Deficiti koje beleže bogate zemlje uglavnom odražavaju odluke o privatnoj stednji i investicijama, a fiskalni deficiti cesto imaju marginalnu ulogu; deficiti se uglavnom finansiraju putem akcija, stranih direktnih investicija i obveznica u sopstvenoj valuti, pre nego putem bankarskih pozajmica. Ipak, cini se da ove zemlje u velikoj meri dele zabrinutost u vezi sa velicinom deficita i eventualnom neophodnoscu državne intervencije. Svrha mog predavanja jeste da se ispita logika tog argumenta. Postavljam sledece pitanje: pretpostavimo da deficit odražava odluke o privatnoj stednji i investicijama. Takođe, pretpostavimo da pojedinci i firme imaju racionalna ocekivanja. Da li vlada treba da intervenise, i ako treba kako to da uradi? Da bih odgovorio na pitanje, utvrdio sam jednostavnu polaznu tacku. U toj polaznoj tacki, prvi ishod je i najbolji i nema potrebe niti opravdanja za intervenciju vlade. Potom uvodim jednostavne poremecaje na tržistima robe, rada ili finansijskim tržistima, i u svakom slucaju karakterisem ravnotežu. Izvodim optimalnu politiku i implikacije po tekuci bilans. Pokazujem da optimalna politika može ali i ne mora dovesti do manjih deficita tekuceg bilansa. Ovaj model i njegova prosirenja posmatram kao prvi krug istraživanja. Jasniji zakljucci zahtevaju bolje razumevanje tacne prirode i stepena poremecaja, a to nam nedostaje. Međutim, radi unapređenja kvaliteta tekuce debate, potrebno je da bolje shvatimo ove aspekte.