Još o »ratu kazališta« u Engleskoj, 1599—1601.

Renesansna drama u Engleskoj počinje u znaku prevođenja i imitacije grčkih i latinskih dramskih tekstova ko ji se izvode uglavnom na sveučilištima i l i drugim školama. L jud i ko ji su prevodili drame iz klasičnih literatura, i l i pisali po klasičnom uzoru, b ili su većinom studenti visokih škola i l i oni koji su te škole već završili, tzv. university wits. Oni su imali vrlo visoko mišljenje o sebi, svom obrazovanju i društvenom statusu ko ji im je prema njihovu uvjerenju trebao pripadati. A li »university wits« su uskoro dobili ozbiljne suparnike u »glumcima«, kako su podrugljivo nazivali dramske pisce bez sveučilišne naobrazbe ko ji su prihva tili postojeće tekstove i onda ih, u stanovitom smislu, pojednostavnili i učin ili pristupačnima široj londonskoj publici. Smatrajući »glumce« prijetn jom ne samo svom ugledu nego još više svojoj egzistenciji, »university wits« počinju se o njima izražavati s prezirom i omalovažavanjem. Thomas Nashe piše već godine 1589. o onima »koji nikad nisu nosili univerzitetsku odoru« i ostavlja ih »milosti njihova materinskog jezika i hrani od mrvica s prevodiočeva stola«.1 *Nashe ne govori još o svojoj ugroženoj egzistenciji,, ali to čini Robert Greene na sa mrtnoj postelji 1592. Obraćajući se kolegama Peeleu, Marloweu i Nasheu, Greene im govori o 'svom iskustvu i bijedi u 'kojoj umire i opominje ih da se čuvaju »marioneta koje govore iz naših usta, tih lakrdijaša ukrašenih našim bojama. . . Čuvajte ih se, je r je među njima i jedna vrana-skorojević, ukrašena našim perjem, k o ja .. . smatra da se može razbacivati blank verseom1 kao i najbolji među vama, i budući da je pravi Johannes Factotum, uobražava da je jedini ko ji trese pozornicama ove zemlje«.3