Gustave Guillaume u svjetlu de Saussureove lingvistike

VJEKOSLAV ĆOSIĆ Od početka dvadesetog stoljeća francuska je lingvistika imala nekoliko izrazitih veličina (Meillet, Brunot, Marouzeau, Guillaume, Gougenheim, Benveniste, Martinet) uz mlađe, danas u punoj snazi (Wagner, Antoine, Dubois, Pottier). Svaki od njih, tko više tko manje, zasebno je poglavlje lingvističke misli. Ima se međutim dojam da sve te veličine postoje paralelno, u nekoj vrsti naučne koegzistencije, tvoreći tako panoptikum francuske lingvistike X X stoljeća. Ni jedan od njih nije uspio nametnuti svoju teoriju u onoj mjeri kao Bloemfield ili Chomsky u SAD. Ime Gustavea Guillaumea u ovom probranom društvu može iznenaditi, i to s pravom, jer nije poznato izvan Francuske (često ni u samoj Francuskoj) kao npr. Meillet, Marouzeau ili Martinet. Razlog je u tome što je taj nadasve misaoni lingvist i teoretičar jezika doživio nezahvalnu sudbinu nikad dovoljno' i nikad do kraja shvaćenog učenjaka. O njegovu se životu vrlo malo zna. Rođen 1883, a umro je 1960. Za života je vrlo malo objavio: Probleme de l’arlicle et sa solution dans la langue frangaise, 1919, Temps et Verbe, 1929, L ’Architectonique du temps dans les langues classiques, 1945. Posthumno je objavljena knjiga Langage et Science du Langage, 1964/ zbirka objavljenih studija (19). U pripremi je izdanje njegove veoma opsežne rukopisne ostavštine. Međutim, iza njega je ostalo1 nešto mnogo vrednije, što je možda odlučilo sudbinom njegove lingvističke teorije. To je uspomena u sjećanjima njegovih studenata, slušača na Ecole des Hautes Etudes u Parizu na kojoj je predavao od 1938-60, zahvaljujući najviše Vendryesu, Benvenisteu i, mada već mrtvom, Meilletu.