АРТЕФАКТИ У СЛУЖБИ ИСТИНЕ

Књига Трагедија без катарзе својим необичним парадоксом осје-њеним насловом примјереним до те мјере садржају да би могаода стоји као својеврсна опора поента главнине текстова сабра-них међу корице књиге – најављује горку тежину појединих тема, али иауторова књижевнокритичка ишчитавања и промишљања о њима. Ше-ста по реду књига,1 а друга у којој је Ранко Поповић направио искорак уодносу на своју главну књижевнонаучну преокупацију – новије српскопјесништво, усмјеривши овог пута оштрицу свог пера на српску прозу идраму XX(I) вијека – Трагедија без катарзе неодвојива је од ауторовихпретходних остварења са којима ако и није у експлицитном, предмет-ном и методолошком јединству, а онда јесте у имплицитном, као њихо-вo природно заокружење, мисаоно, духовно и стилски готово унисоно.