Per inductionem et deductionem: etymologia proxima et remota Solarićevog istraživanja porekla Slovena (sa appendixom o Iliriji)

Svrha rada: da se obradi pristup Pavla Solarića (1779-1821), filologa slavenosrpskog perioda, poreklu Slovena, posebno Ilira i ilirskog jezika, tačnije njegovo filološko i etimološko istraživanje slovenske prošlosti. Solarić je autor nekoliko spisa po tom pitanju. Metodologija: biće upoređeni i analizirani Solarićevi spisi koji, u određenim tekstualnim i paratekstualnim segmentima razmatraju poreklo Slovena i prostor Ilirika, te slovenski i/ili ilirski jezik. Ti spisi su sledeći: Novo graždansko zemleopisanije (1804); predgovor Besjedovniku iliričesko-italijanskom / Il dialoghista illirico-italiano (1810) Vikentija Rakića; Pominak knjižeski (1810); Bukvar slavenski triazbučni (1812); Rimljani slavenstvovavšiji (1818); Cenni sopra la lingua e letteratura illirica (1820); "Roda slavenskoga početak, razmnoženije, porode i izrodi" (u rukopisu); Istovetnost Skita i Sarmata, dokazanа iz Pečaliji i iz Poslanija Pontiski P. Ovidija Nasona (1826). Najvažniji rezultati i zaključak: iako Solarić pristupa poreklu Slovena erudicijski i shodno razvoju nauke svog vremena, koristeći se daljom i bližom etimologijom, ipak ne uspeva da se oslobodi pristrasnosti i tako razreši povesne i jezičke protivrečnosti od kojih polazi i do kojih dolazi a koje su inherentno vezane za termin i pojam ilirskog, što manifestuje svu slabost metoda i sistema koji je trebalo da potvrde njegovu glavnu tezu, a tj. da svi narodi vode poreklo od Slovena i da je slovenski jezik u korenu svih drugih jezika.